Снощи се поразрових относно началото на сърбо-хърватското езиково единство. Попаднах на някой си Мариянович, който е дефинирал сърбо-хърватскта народност. Неговите виждания не са били приети еднозначно нито от сърбите нито от хърватите:

Српско-хрватско народно јединство је као идеал било најближе немачкој дефиницији националне припадности која је артикулисана средином 19 века. По овој дефиницији заједнички језик је главно мерило заједничог народног порекла, односно заједнички језик односи превагу над верским и регионалним разликама у одређивању народног идентитета. Међутим, Марјановићеви Србохрвати као народни идеал нису одговарали готово никоме на простору бивше Југославије почетком 20 века. Марјановић је оштро нападан од стране хрватских националиста као национални издајник који жели да претопи Хрвате у двоструко бројније Србе; Српски националисти су Марјановићу јако замерали на ставу да је становништво Македоније, судећи по језику, део бугарске етничке масе, и да као такво треба да буде искључено из будуће српскохрватске државе. Са обзиром да Марјановић није био заинтересован за судбину Словенаца и Бугара, његови идеали су дошли под ватру југословенских удружења у којима су Словенци имали утицаја.

Марјановићеви ставови су такође дошли под удар католичке и православне цркве на простору бивше Југославије, јер су се обе бојале да би српско-хрватско народно обједињење довело до стварања унијатске српско-хрватске народне цркве, што није одговарало ни једној црквеној организацији.

Съдържаниет е скрито
Влезте за да го видите